Zašto je ovo ovako?

U cilju istraživanja koliko mladi razumeju pojave koje im se svakodnevno dešavaju, sprovela sam anketu na temu „Male misterije svakodnevnog života“.

U anketi je učestvovalo 40 ispitanika uzrasta od 15 do 20 godina. Cilj je bio da se otkrije koliko znaju o reakcijama sopstvenog tela i da li razumeju zašto se one dešavaju.

Pitanja

1. pitanje- Zašto kijamo?

- Šta misliš zašto dolazi do kijanja?

Odgovori:

• 18 ispitanika-„Zbog prašine, alergije ili polena"
• 11 ispitanika- ,,Kad smo prehlađeni ili bolesni"
• 7 ispitanika- ,,Zbog jake svetlosti"
• 4 ispitanika- ,,Nisam sigurna/siguran"

2. pitanje- Zašto plačemo kad sečemo luk?

- Zašto nam oči suze kada sečemo luk?

Odgovori:

24 ispitanika- ,,Zato što luk ispušta jake supstance"

8 ispitanika- ,,Zbog mirisa luka"

5 ispitanika- ,,To je neka vrsta alergije"

3 ispitanika- ,,Ne znam"

3. pitanje- Da li telo reaguje brže od misli?

- ,,Da li si nekada povukao/la ruku sa vrelog predmeta pre nego što si shvatio/la da si se opekao/la?“ 

Odgovori:

30 ispitanika- ,,Da"

6 ispitanika- ,,Ponekad"

4 ispitanika- ,,Ne"

4. pitanje- Zašto nam se koža ,,ježi"?

- „U kojim situacijama ti se pojavljuje ježna koža i zašto misliš da se to dešava?“ 

Odgovori:

21 ispitanik- ,,Kad mi je hladno"

9 ispitanika- ,,Kad slušam muziku"

6 ispitanika- ,,Kad se uplašim"

4 ispitanika- ,,Ne znam što se dešava"

 Rezultati ankete pokazuju da većina mladih uzrasta od 15 do 20 godina zna osnovne uzroke ovih pojava, ali manji broj njih razume kako tačno funkcionišu refleksi i hemijske reakcije u telu.

Ova anketa pokazuje da su „male misterije“ deo svakodnevnog života, ali i da postoji prostor za dodatno učenje o funkcionisanju ljudskog organizma.

Jedan rez nožem dovodi do suza

Na prvi pogled, luk deluje sasvim bezazleno. Slojevit, mirisan i neizostavan u gotovo svakoj kuhinji sveta. Ali čim zaronimo nož u njegovu hrskavu unutrašnjost, započinje prava hemijska drama.

 Unutar ćelija luka nalaze se odvojene supstance koje mirno koegzistiraju, sve dok ih ne presečemo. Kada nož preseče ćelijske zidove, te supstance se mešaju i započinje hemijska reakcija. Kao mali alarmni sistem, luk tada proizvodi isparljivo jedinjenje koje brzo dolazi do naših očiju.

Gas koji tera na plač

Kada isečemo luk, oslobađa se gas koji je toliko lagan da lako dospeva do očiju. U dodiru sa suzama na površini oka, taj gas se pretvara u blagu kiselinu. Naše oči to prepoznaju kao iritaciju.

 A kako telo reaguje na iritaciju? Proizvodi još više suza.

To je odbrambeni mehanizam. Oči pokušavaju da „isperu“ supstancu koja ih pecka. Što je više iritacije, to je više suza. Zato ponekad imamo osećaj da plačemo kao da smo upravo pogledali najtužniji film, iako samo pripremamo ručak.

Zašto baš luk?

Zanimljivo je da luk ne proizvodi ovu supstancu da bi mučio kuvare. U prirodi, to je njegov način odbrane. Kada ga životinje ili insekti oštete, hemijska reakcija stvara nadražujuće isparenje koje ih odvraća od daljeg grickanja.

Dakle, svaki put kada sečemo luk, mi zapravo aktiviramo njegov odbrambeni sistem. I iako je on odavno iščupan iz zemlje, njegov mehanizam i dalje funkcioniše besprekorno.

Zašto nekad plačemo više, nekad manje?

Nisu svi lukovi isti. Svežiji luk obično sadrži više aktivnih supstanci, pa je reakcija jača. Takođe, način sečenja igra veliku ulogu. Tupi nož više gnječi nego što seče, što znači da oštećuje više ćelija i oslobađa više iritirajućeg gasa.

 Što sporije sečemo, to duže izlažemo oči isparenjima.

Zato profesionalni kuvari često koriste veoma oštre noževe i brze pokrete – ne samo zbog preciznosti, već i zbog manje suza.

Plač bez emocija

 Najzanimljivije u celoj priči jeste to što suze izazvane lukom nemaju veze sa emocijama. To su refleksne suze, potpuno drugačije od onih koje se javljaju kada smo tužni, srećni ili dirnuti.

Dakle, sledeći put kada vam oči zasuze dok pripremate ručak, znajte da to nije slabost. To je savršeno usklađena hemijska reakcija između biljke i vašeg tela.

Telo koje reaguje pre nas

 Naše telo ne čeka dozvolu svesti da bi reagovalo. Dok mi mislimo da upravljamo sopstvenim pokretima i reakcijama, ogroman deo onoga što radimo odvija se brže nego što možemo da postanemo svesni. Refleksi i automatske telesne reakcije predstavljaju jedan od najuzbudljivijih prozora u način na koji mozak i telo sarađuju, često mimo naše volje.

Brzina brža od misli

Jedna od najpoznatijih studija o refleksima bavila se jednostavnim, ali moćnim fenomenom- refleksom povlačenja ruke sa vrele površine. Istraživanja su pokazala da signal bola ne putuje prvo do dela mozga zaduženog za svesnu obradu, već se preusmerava kroz kičmenu moždinu, gde se aktivira tzv. refleksni luk. To znači da se ruka povlači pre nego što uopšte postanemo svesni da smo dodirnuli nešto vrelo. Merenja su pokazala da je za ovu reakciju potrebno svega nekoliko desetina milisekundi. Tek nakon što je pokret već započet, mozak “saznaje” šta se dogodilo. Ova organizacija nije slučajna, ona je evolutivni mehanizam koji nas štiti od povreda, jer bi čekanje na svesnu odluku bilo presporo. 

Zenice otkrivaju emocije

Studije iz oblasti psihofiziologije pokazale su da naše zenice reaguju ne samo na svetlost, već i na emocije i interesovanje. U eksperimentima u kojima su ispitanici posmatrali fotografije osoba koje su im privlačne ili emocionalno značajne, dolazilo je do širenja zjenica, čak i kada su pokušavali da ostanu neutralni.

Zanimljivo je da se ova reakcija javlja automatski i da je veoma teško kontrolisati je voljno. Naučnici su koristili precizne kamere za praćenje mikropromena u prečniku zenica i otkrili da se one šire u roku od nekoliko stotina milisekundi nakon izlaganja stimulusu. 

,,Ježenje" od muzike

Fenomen poznat kao “frisson” – osećaj trnaca ili ježenja kože tokom slušanja muzike – bio je predmet brojnih neuroloških istraživanja. Studije pomoću funkcionalne magnetne rezonance pokazale su da se u tim trenucima aktiviraju centri u mozgu povezani sa nagradom i lučenjem dopamina, istog neurotransmitera koji se povezuje sa hranom, zaljubljenošću ili čak zavisnostima. 

 Iako muzika ne predstavlja fizičku pretnju, telo reaguje snažno, kao da je suočeno sa nečim izuzetno važnim.

Refleks ogledala

Jedna od najintrigantnijih pojava jeste zarazno zevanje. Studije su pokazale da posmatranje druge osobe koja zeva aktivira tzv. ogledalne neurone – ćelije u mozgu koje se aktiviraju i kada izvodimo radnju i kada je posmatramo kod drugih.

Eksperimenti su pokazali da su ljudi skloniji “zaraznom” zevanju kada posmatraju bliske osobe, što ukazuje na vezu između empatije i ove refleksne reakcije. Iako samo zevanje ima fiziološku funkciju povezanu s regulacijom budnosti, njegova socijalna dimenzija otkriva koliko su naši refleksi isprepleteni sa odnosima i emocijama. 

Telo je tihi sagovornik mozga

Kijanje je poput male naučne eksplozije u našem telu. Kada nešto iritira nos (prašina, polen, začini ili čak jak sunčev zrak), nervi u nosu šalju mozgu alarm da izbaci uljeza.

Mozak reaguje- dubok udah, zatvaranje glasnica i vazduh koji izlazi brzinom od 160 km/h

Sve što ne pripada nosu, leti napolje.

A oči? One ne učestvuju u izboru. One se refleksno zatvaraju. 

Nervi koji kontrolišu kijanje povezani su sa kapcima, pa kad telo stvori toliki pritisak, oči se zatvaraju same od sebe. To rade da bi se zaštitile.

Tako da, sledeći put kada budeš kijao/la i oči same zažmure, seti se da tvoj nos i mozak rade naučni eksperiment a tvoje oči prinudno učestvuju u njemu.