Zašto je ovo ovako?

Jedan rez nožem dovodi do suza

Na prvi pogled, luk deluje sasvim bezazleno. Slojevit, mirisan i neizostavan u gotovo svakoj kuhinji sveta. Ali čim zaronimo nož u njegovu hrskavu unutrašnjost, započinje prava hemijska drama.

 Unutar ćelija luka nalaze se odvojene supstance koje mirno koegzistiraju, sve dok ih ne presečemo. Kada nož preseče ćelijske zidove, te supstance se mešaju i započinje hemijska reakcija. Kao mali alarmni sistem, luk tada proizvodi isparljivo jedinjenje koje brzo dolazi do naših očiju.

Gas koji tera na plač

Kada isečemo luk, oslobađa se gas koji je toliko lagan da lako dospeva do očiju. U dodiru sa suzama na površini oka, taj gas se pretvara u blagu kiselinu. Naše oči to prepoznaju kao iritaciju.

 A kako telo reaguje na iritaciju? Proizvodi još više suza.

To je odbrambeni mehanizam. Oči pokušavaju da „isperu“ supstancu koja ih pecka. Što je više iritacije, to je više suza. Zato ponekad imamo osećaj da plačemo kao da smo upravo pogledali najtužniji film, iako samo pripremamo ručak.

Zašto baš luk?

Zanimljivo je da luk ne proizvodi ovu supstancu da bi mučio kuvare. U prirodi, to je njegov način odbrane. Kada ga životinje ili insekti oštete, hemijska reakcija stvara nadražujuće isparenje koje ih odvraća od daljeg grickanja.

Dakle, svaki put kada sečemo luk, mi zapravo aktiviramo njegov odbrambeni sistem. I iako je on odavno iščupan iz zemlje, njegov mehanizam i dalje funkcioniše besprekorno.

Zašto nekad plačemo više, nekad manje?

Nisu svi lukovi isti. Svežiji luk obično sadrži više aktivnih supstanci, pa je reakcija jača. Takođe, način sečenja igra veliku ulogu. Tupi nož više gnječi nego što seče, što znači da oštećuje više ćelija i oslobađa više iritirajućeg gasa.

 Što sporije sečemo, to duže izlažemo oči isparenjima.

Zato profesionalni kuvari često koriste veoma oštre noževe i brze pokrete – ne samo zbog preciznosti, već i zbog manje suza.

Plač bez emocija

 Najzanimljivije u celoj priči jeste to što suze izazvane lukom nemaju veze sa emocijama. To su refleksne suze, potpuno drugačije od onih koje se javljaju kada smo tužni, srećni ili dirnuti.

Dakle, sledeći put kada vam oči zasuze dok pripremate ručak, znajte da to nije slabost. To je savršeno usklađena hemijska reakcija između biljke i vašeg tela.

Kijanje je poput male naučne eksplozije u našem telu. Kada nešto iritira nos (prašina, polen, začini ili čak jak sunčev zrak), nervi u nosu šalju mozgu alarm da izbaci uljeza.

Mozak reaguje- dubok udah, zatvaranje glasnica i vazduh koji izlazi brzinom od 160 km/h

Sve što ne pripada nosu, leti napolje.

A oči? One ne učestvuju u izboru. One se refleksno zatvaraju. 

Nervi koji kontrolišu kijanje povezani su sa kapcima, pa kad telo stvori toliki pritisak, oči se zatvaraju same od sebe. To rade da bi se zaštitile.

Tako da, sledeći put kada budeš kijao/la i oči same zažmure, seti se da tvoj nos i mozak rade naučni eksperiment a tvoje oči prinudno učestvuju u njemu.